INTERVJU / Slađa Allegro prvi put o tome koji čovjek ``upravlja`` njome, kako je član benda zbog nje umalo ostao bez kuće, gubitku bebe, Seki, Ceci, Karleuši...

Za vas kažu da ste najvoljenija osoba na estradi, kako među kolegama, tako i među publikom. Time se ne može pohvaliti gotovo nijedna osoba sa estrade. Koja je tajna, zar je moguće tako nešto postići?

Znate kako... Mislim da nije tajna, nema tu specijalne tajne i specijalne mudrosti. Ima ono da budete iskreni i svoji. Prvenstveno mora da volite ono što radite, da budete svoji,  jer ako ne volite svoj posao dovoljno, onda vam je mrsko da sve radite... Mrsko vam je da komunicirate s novinarima, mrsko vam je da se slikate s gostima, mrsko vam je da radite, sve vam je bezveze. Ima ljudi koji rade svoj posao, a ne vole ga... Ja stvarno uživam u ovome što radim i posvećena sam 100% svemu i gledam da svakog ispoštujem, jer to očekujem i sa druge strane. Kada očekujete da vas neko voli i poštuje, onda i vi morate da to isto radite. Dakle, nema tajne. Da ostanete svoji i ponesete iz kuće ono najvažnije – vaspitanje, kulturu, a na sve to, ja sam neko ko je prilično emotivan. Uz to, ja sam porodičan tip i prosto gledam da sve bude po PS-u. Kad nešto radim, gledam da se ispoštuje i gazda, i lokal, i konobari, i obezbjeđenje, i gosti i prosto zbog toga sam na takvom glasu. Naravno, drago mi je kada čujem pozitivne kritike. 

Ovo ljeto je bilo više nego radno za vas, po pet-šest nastupa u sedmici. Napokon ste dočekali kraj avgusta kada vi tradicionalno odmarate i idete na ljetovanje. Čujem da ste vi bili za Tursku, dok je suprug Zoran bio protiv toga, kaže neće da leži sa mitraljezom na plaži? (smijeh)

Da, da... Baš maloprije sam okačila jednu sliku na Instagramu i jedna djevojka je napisala: „Pobogu, imate li ijedan slobodan dan?“ Kasnije ću da joj odgovorim i da joj kažem da sam ja nakon večerašnjeg nastupa, od 3 sata zvanično na odmoru. Ljeto je uvijek radno, burno, ima puno gostovanja, dolaze naši ljudi koji živi preko i onda je normalno da ima više nastupa i koncerata. Gledam da sve to bude spakovano u ta dva mjeseca i onda kraj avgusta idemo da se odmorimo. Jeste, imala sam malu borbu sa mužem, ali pobijedio je. Meni uopšte nije važno gdje idem, koliko je tu zvjezdica, šta se tu dešava, koji je to hotel, bitno je samo da se čovjek opusti, odmori... Nama je uvijek lijepo. Ali je on ipak rekao: „Nemoj molim te još ove godine, hajde sljedeće ćemo.“

Bubnjar Šaran igra značajnu ulogu u vašem timu. On je to neko osmo čudo, koje piše tekstove, smišlja sve projekte vezane za vas, režira spotove...

On je kako bih ja rekla vodeća palica svega što se dešava, mi muzičari to zovemo producent. Neko ko razmišlja o tom dijelu posla. Vodi računa šta će se snimati, kada će se snimati, koje pjesme... Puno toga radi vrlo uspješno i zato ga ja ne mijenjam. Prvenstveno je dobar prijatelj i kolega, ne dobar, nego najbolji na svijetu. Za mene je najbolji tekstopisac, neko ko je meni donio puno toga i velikim dijelom je zaslužan za ono gdje sam ja danas. 

Dakle, on je taj idejni tvorac, pun je ideja, praktički ono što on zamisli, vi ste ti koji to "mora" uraditi. Ipak, koje su to začkoljice među vama? 

Pa ne... Ovako, da budem jasna i vrlo konkretna... Ja se uopšte ne pitam, ne da me on ne pita, nego ja ne želim da se pitam, zato što znam da mi sigurno neće ponuditi ništa glupo, zna tačno kakav tekst mi treba, zna tačno šta ću da pjevam, šta neću. Prosto ima nos i njuh kada je ovaj posao u pitanju. Ne pitam se puno iz tog razloga, zato što mi je mirna glava, potpuno sam rasterećena. Ja zaista dođem svaki put u studio samo sa tekstom u ruci... Dobro je kada radite s nekim u koga vjerujete i znate da to što on radi donosi samo dobro. Zato nema razloga da se ja previše petljam. Moje je da budem lijepa, koliko je moguće svježa, nasmijana, da dobro odradim pjevački dio i da uživam u životu.

Svi znaju da je iza vas jedan jako težak period. Mi sada nećemo da patetišemo, budući da znam kako vi niste takva osoba. Uuvijek idete dalje, nekako prebrodite teške momente bez da želite o tome pričati u javnosti, tačnije ne volite iznositi privatne stvari i od toga praviti reklamu. E, sada, kada vam se desi takva stvar, da li tek  onda shvatite kako treba prikočiti? Pokajete li se zbog tog ubrzanog tempa?

Mi žene smo zaista nezgodne za ovaj posao. Desi se trenutak kada zaista treba spojiti i preklopiti i to majčinstvo, i posao, i kuću, i brak, i obaveze. Ja realno mislim da to može da se postigne. Kada napravite sebi neki dobar tempo i napravite plan i program, to se zaista može. Međutim, zdravlje je nešto što vrlo često trpi, pa u mom slučaju je to moralo da se malo uspori, da se naprave neki presjeci tako da u budućnosti defintiivno znam kako ću, jer na greškama se čovjek i uči. Nisu to ni greške, nego prosto, kako bih rekla, Bog je onaj koji zacrta kako će i šta će biti. E sada, vi samo treba da što se vas lično tiče uradite sve da sebe negdje zaštitite i da napravite dobru bazu i tako da ću u budućnosti definitivno znati da promijenim neke stvari. 

S obzirom da ste dobra prijateljica sa Sekom Aleksić, da li vam je ona pomogla na neki način? Ona je također imala stresne situacije...

Jeste, pa isto kao svi prijatelji. Pogotovo jer je i ona prošla kroz neke vrlo teške momente, slične mojima. Naravno, uvijek vam treba savjet i uvijek vam treba podrška. Uvijek neko zna više od vas, pa ćete vi dopuniti, i vi njih, i oni vas. Ja sam u tom periodu dobila zaista mnogo poruka, što na Instagram, što na Facebook, što privatno, što preko prijatelja, pa preko nekih ljudi, od mnogih žena... Kao prvo, vro je bitno što je neko izdvojio pet minuta svog vremena da vam nešto negdje napiše, tako da to znači samo neko poštovanje i želja za pomoći i ja sam zaista zahvalna svima baš u tom periodu, a i generalno ovako kroz život lijepo je kad se s nekim ovako radujete, a isto i još bitnije kad s nekim podijelite nešto što je tužno. 

Vratićemo se na temu toga što ne iznosite privatne stvari u javnost. Malo je stvari koje je na internetu uopšte moguće pronaći o vama... Da li mislte kako kolege velikim dijelom utiču na to da se gotovo svaki dan piše o njima, jer bukvalno dosta toga serviraju na tacni samovoljno?

Da, da, upravo to mislim. Ne mislim, naprotiv, ništa loše, ali kažem da svako bira svoj put. Kao ti, recimo, izabrao si da tvoj put bude novinarstvo, da nosiš frizuru na lijevo ili desno, ja sam izabrala ovo ovako i da se rodim još tri puta i sto puta, ja bih išla isto. Ja generalno ne volim to pretjerano pojavljivanje u štampi, niti žutoj, niti bijeloj... (smijeh) Gledam stvarno da ispoštujem svakog, ima tvojih kolega koji nisu baš toliko dobri u svom poslu i nisu toliko pošteni... Ja znam da vi živite od ovoga, i ja živim od svog posla, ali samo treba da nađemo neki dobar zajednički jezik, da ne idemo na zlo jedni drugima. Počesto se pitam kako idu naveče da spavaju kad su nekom možda upropastili, neću da kažem život, ali sigurno par mjeseci truda ili ljubavi, porodice ili braka, živaca ili zdravlja. Ali, isto tako, što maloprije kažeš, ima jako puno ljudi sa estrade koji vole to... Vole da su u žiži, da se svaki dan slikaju, da vi trčite za njima, vole da serviraju sami, sami zovu da vi to snimate... I to je isto legitimno. Ja uopšte ne mislim loše o tome. Prosto, gledajte svjetsku scenu. Ima zvijezda koje žele da se sakriju, ali ima i onih koji vole to da rade i to je apsolutno  u redu. Ja nisam taj tip i to je to, ali opet kažem, kada postoji neki dobar povod ja sam uvijek za razgovor, za slikanje, nešto što je fino, što je primjerno meni... 

Možda je upravo to što vi nikada niste iznosili privatne stvari o sebi i što niste toliko medijski zastupljeni tajna toga da ste ostali na zemlji? Vi niste dozvolili sebi da se uzdignete, pa i pored velikog uspjeha ne glumite zvijezdu, veoma ste ljubazni. Evo večeras, kao da radimo stotinu prvi, a ne prvi intervju zajedno. Ni u jednom momentu niste nadmjeni, ne samo sada, nego bilo kada, čak i sa publikom tokom nastupa. Sve je to negdje povezano.

Upravo ono što sam maloprije rekla, ja sve to radim iz sveg srca, i pjevam, i komuniciram sa publikom, jer volim da sve ispoštujem. Ja sam nekad bila mala, ja sam maštala o svemu tome, gledala kako to rade, učila... Izabrala sam taj neki put koji mislim da je ispravan i ja samo tako funkcionišem i generalno nisam neko ko radi bilo šta na silu. Ja danas da mi se nije razgovaralo, ja bih tebi vjerovatno rekla nemoj mi zamjeriti, nisam raspoložena, boli me glava, ali svakako gledam da bez obzira, ipak sa osmijehom dočekam i ispratim te, jer isto očekujem da i ti sutra ako te pozovem, kažem da sam snimila novu pjesmu, hajde da malo pričamo, što je krajnje normalno. Ovaj posao treba da funkcioniše tako – mi vama, vi nama. Isto tako i publika. Jako je bezveze, taj neko ko je večeras došao, platio je ulaz da vas vidi, da vas čuje... U današnje vrijeme, njima više znači fotografisanje, kada ste neku curicu od 17-18 godina pomazili po glavi, nego što vas je slušala cijelu noć. Došla je da vidi kako ste se obukli, kako ste se našminkali, kakav vam je muž... Sve je to dio svega ovoga i onda je krajnje glupo da se završi nastup i da vi kažete: „Ja ne mogu stvarno, moram da idem.“ Ja noćas mogu da idem, jer hoću da se prevrnem, ali je bezveze stvarno... Ja sam se sinoć u Bihaću slikala tačno sat vremena i 40 minuta. I sad momak iz obezbjeđenja pita da li da skratimo. Pa, pitam kako da skratimo? Nemam srca za takvo nešto, ćuti i trpi, noge će da izdrže.

Maloprije ste spomenuli rad na silu, malo njih zna da ste počeli kao pop rock pjevačica u jednoj grupi, pa ste baš zbog toga što ste osjećali kao da radite nešto na silu napustili taj sastav? 

Jeste, baš ti hvala na tom pitanju. 1999. godine sam dobila poziv da budem član tada vrlo, vrlo poznate grupe Frenky. Pristala sam, iskrena da budem prvo što je šef tog benda i idejni tvorac bio od mog oca prijatelj i neko ko je tu iz grada. Znala sam da ništa loše ne može da mi se dogodi. Ja kažem da je to jedno ogromno iskustvo za mene, naučila sam puno toga, kako se pristupa poslu, kako se pjeva u studiju, kako da dišete... Puno toga me naučio čovjek koji je radio sve numere za grupu Frenky. Velika škola i veliko iskustvo, međutim, ja sam shvatila da to nisam ja, bez obzira koliko je sve to lijepo. Ja sam shvatila da tu meni nije mjesto, da sam ispekla neki svoj zanat i da mogu da krenem negdje gdje ja želim. Bilo je svega i svačega, ali kad se sve sabere i oduzme, malo toga je bilo ružnog i lošeg, što ne može baš svako da se pohvali time.

Evo kažete da je tu bilo ružnog i lošeg, nakon toga ste zakoračili put onoga što ste danas. Ipak, kada ste počinjali kao Allegro sastav nije bilo tako lako. Sada jeste veoma poznati, priznati, popularni, svi znaju za vas. Malo njih zna da je bilo veoma teško sve to postići. Dugo vremena ste imali pjesmu koju su svi znali, ali vas je ona, kako ste govorili "pojela". Niko nije znao da to vi pjevate, tek kroz "Imendan" se pročulo za vas. Tada ste bili zapali i u ogromna dugovanja, da li ste ikada pomislili odustati?

Ne, ne... Nikada, nijednog trenutka. Krajnje je glupo da ostavite nešto što volite, a znate da ste u tome dobri. U tom trenutku se pojavljuje vjetar u leđa, u tom trenutku je tu neko, spominjem opet Šarana svemogućeg (smijeh) - neko ko vjeruje u mene više od mene same i onda vas on onako gura. Gura vas u leđa i kaže nemoj da te odvalim po glavi i kreni... Kreni dalje. Idi, nema stajanja. Pjesma "Živim za to" je bila stvarno ogroman hit dugo godina, ali dugo godina ljudi nisu znali ko pjeva pjesmu. Mislili su da pjeva Elma Sinanović, nisu imali pojma šta se dešava, a mi se zadužili kao Grčka (smijeh), ne znamo gdje ćemo. Smogli smo snage, radili punom parom, kad je stvarno najveća kriza bila, mi smo vratili taj novac da nastavimo dalje. Čovjek sve to, što bi vi rekli prodevera, pređe preko svojih leđa. "Imendan" je bila neka prekretnica, balada koja i dan danas živi, kao da je jučer snimljena. Onda tu, naravno dolazi "Neka ide život“ koji je utemeljio stazu i naravno "Afrika" kao moj novi fazon. Kad se okrenem unazad, kad vidim sve to o čemu ti pričaš i o čemu pričam, ništa ja tu ne bih mijenjala. 

Šaran je toliko vjerovao u vas da je bio spreman kuću prodati radi te pjesme? Bio je ubijeđen čim je vidio pjesmu kako će postat hit?

Jeste, došao je i kaže da to snimimo. Ja kažem da ne znam, nemam pojma, nisam sigurna, sva sreća da se ja ništa ne pitam. Kaže on: „Ili snimamo, ili ću ja da prodam kuću, ako ne uspijemo, ja toliko vjerujem u to." I onda kažem, hajde, kada je toliko lud, da vidimo šta će da se desi. I zaista, kao što kažem svaki put, bio je u pravu, tako da je to – to.

Interesuje me da li je pjesma "Kraljica" koju je pisao, ne znam možemo li reći autobiografska, ali, da li je povezana sa nekim događajima iz vašeg života? Čini mi se, da ste se baš u to vrijeme razišli sa nekim ljudima sa kojima ste do tada sarađivali?

Ja ga nikada ne pitam šta je mislio. On živi ovaj život sa mnom, skupa koračamo i zna tačno kad se meni šta dešava i iznutra i s vana. Trenutak tog nekog našeg razilaženje, kako bih rekla, bio je i lak i težak. Težak zato što sam ja ta koja sam toliko emotivna, pa sve nekako doživljavam nekako mnogo burnije nego što bi trebalo. Ja opet kažem, volim da njega neko nešto konkretno pita, pa da on zaista može da odgovori. A to bi se odužilo do prekosutra (smijeh). Ali, vjerovatno da jeste. Generalno, kada razgovaramo o tekstovima, svaka pjesma je nekako autobiografska. Tačnije, nije da je autobiografska, ali je generalno nečiji život, da li je moj, da li je tvoj... U svakoj pjesmi ima djelić moga. Nema ništa da kaže namjenski sam pisao to zbog toga i toga, ali generalno, kada sve sabereš i oduzmeš ima tu svega, i ti nekih privtanih stvari, tako da je "Kraljica“ nešto totalno drugačije što sam ikada otpjevala i odradila.