Emotivna ispovijest Bore Drljače: Nemam budućnost, ostalo mi je još godinu, dvije...

Nažalost, život prolazi, od onog momčine kakav sam bio ostade duh, poštenje. Malo je takvih danas. Eto, život me nije mazio, a sad ću da otkrijem nešto što nikad dosad nisam pričao.

Rođen sam u selu Donja Suvaja u Bosni, i to u najgore ratno vrijeme kada je narod bježao od ustaša i neprijatelja da spase živu glavu. Preko šuma i gora su se ljudi sklanjali u Grmeč. Bilo je mnogo naroda, sela su bila prepuna ljudi. Nije bilo kao sada, sela pusta, a gradovi se popunjavaju.

Tek kad sam se preselio u Bačku Topolu, mogao sam normalno da jedem. Ono što je interesantno jeste to da svi mladići iz okolnih sela Bačke Topole nisu mogli da mi pariraju u školi. To je bilo 1958. Ja sam došao iz Bosne i ništa nisam znao, a mnogo sam postigao. Traktor nikad nisam vidio, a oni su svi sve znali oko poljoprivrede. E, a ja prošao sa svim peticama, a oni popadali! Zašto je to tako? Zato što sam proživio težak period i postao normalna ličnost. Najbolji sam bio iz geografije, književnosti i historije, a najlošije mi je išla matematika. Kada sam došao da studiram agronomiju u Zemunu, bio sam toliko formiran da sam sve u roku završio.

Imao sam mnogo žena, a samo dvije ljubavi. Prvu ženu Vericu sam beskrajno volio, a druga žena, pokojna Rada, bila je najbolja žena koju je ovaj svijet imao. S prvom suprugom imam dva sina. Ali zapravo nemam nikog. Sam sam ostao. Djeca su ljudi. Oni žive za sebe.

Kad je Lepa Brena prvi put vidjela moju zakonitu ženu, rekla mi je da u životu nije vidjela ljepšu ženu bez šminke. Verica je bila iz mog kraja. Dođe mi po tim našim običajima prija. Njena tetka je meni strina. U to vrijeme je bilo mnogo naroda po selima. Svako se ženio i ispalo je da mi je ona prija. Nije ko sad - nit se ko ženi, nit se ko udaje. Prvoj ženi sam sa strinom nosio čokolade kad je bila mala kad sam išao kod njenih. Ona je pošla u srednju školu, ja sam otišao u Bačku Topolu, pa su nam se putevi malo razišli.

Međutim, kad sam je vidio, počeo sam da joj se udvaram. Jeste mi bila prija, ali to nije nikakva krvna rodbina, pa smo mogli. Šta da kažem, Vericu sam izgubio prije četrnaest godina, a moju Radu prije dvije. Nemam sreće sa ženama, mada je moja prva prava ljubav još uvijek živa. I njen muž je živ, pa ne mogu da pričam o tome. Prva ljubav zaborava nema. Sad je baba. Kakva je tad bila lijepa, sad je ružna ko lopov. Bolje da joj ne pomenem ime. Muž joj je nezgodan, plašim se da je ne prebije. E sad, prva djevojka mi je bila iz Novog Sada. Tada sam je smuvao na BMW. Krenuli smo na more, bila je maloljetna i morao sam da garantujem njenom ocu i majci da ću da je čuvam.

Kakva budućnost?! Nemam ja budućnost. Bar da živim još godinu, dvije, tri dana i da umrem. Ako uspijem da proguram još koju više i to ti je. Slomila me bolest. Ne volim smrt, al' šta ću. Kad dođe vrijeme. Ne znam kako ćete bez mene, kako će ovaj svijet bez Bore. Volim život i nauživao sam se, al' još pet-šest da doživim i nek ide u božju mater. Operisao sam bubreg, debelo crijevo, melanom, četiri-pet puta sam išao pod nož. Znam samo da ću biti sahranjen pored moje prve žene. Napravio sam spomenik, nisam stavio sliku, ali sve je završeno. Takav je život.

Patim što nemam unučadi. Za čega sam sve ovo stvarao? Jedino ja da napravim dijete. Bio sam budala, Rada ostala u drugom stanju i ja joj rekao da očisti. Bila je baba, reko gdje ćeš ti sad da rađaš. Želio sam žensko dijete. Nema ništa ljepše za roditelje od ženskog djeteta. Sinovi su barabe, muškarci nemaju osjećaj kao što ima žensko. Želio bih da sam zdrav kao nekada. Da jurim ribe, da ih vodam. Nema koja nije htjela, a sad se bliži kraj... Što se tiče životnih grešaka, to kad me pitaš, da ti kažem da ih je malo bilo. Imao sam sreće, a bogami i pameti. Nisam imao nekih težih povreda. Moje pjesme ostaju narodu zato što su životne. To je moje bogatstvo. Moj početak i kraj.

.

.

.

Izvor: Kurir