Humoreska: Pas Tens!

-Nemoj zamjerit', Saleme moj, ni burazera ne zovnem! A mog'o bi i ti ponekad potrošit' koji impuls! Nego, čaršija godinama priča, Salem dobio stan, a onda, njegov je, al' nije njegov, u čemu je fora?

-Bilo je tako, nije više! Pas tens!

-Kakav pas...

-Pas tens. To ti je prošlo vrijeme kod Engleza. Bilo, al' nema više!

-Pričaj Saleme, u uho sam se pretvorio!

Kod konobara Debe, našeg starog znanca, naručih butilju rizlinga i gorgonzolu sa pršutom. Metni i crnih maslina! – dobacih još.

-Otkud crnih, sad su u modi zelene,- na to će Deba.

-Deba, mog'o bi pripazit' na priču, ta ti je već sa pozicija velikomaslinastog hegemonizma i anarholiberalizma! – odgovorih i sva trojica prasnusmo u smijeh.

-Još u onoj državi sam konkuris'o za stan - počeo je Salem. Ali, uvijek malo bodova. Uz obaveznu standardnu samoupravnu demagogiju i lopovluk: mlad si, ima i prečih od tebe, kod roditelja si, nisi na ulici, a stanove šakom i kapom onima sa strane. Ipak, jednog dana, dalo mi stan. Lijep, jednoiposoban, centralno grijanje. Lokacija - antika braco! Medjutim, rješenje mi se nije ni ugrijalo u rukama, pozvaše me strukture iz firme, rukovodioci, rekoše, hoće da me jedno veče izvedu i počaste, jer sam to zaslužio.

-Stanider, Saleme, ne kontam, valjda ti njih da počastiš?

-Ne, nego oni mene. Da stave tačku na i.

-Šta da stave?

-Da lijepo okončaju stvar.

-Fino od njih, al' tu mi nešto smrdi...čekaj...nisi valjda...

-Jašta sam, prist'o i nasjeo k'o blećak!! Da ne dužim, odvedoše me jedno veče u poskup restoran, naručiše najbolja jela i pića, a onda predjoše na stvar.

-Vidi, vidi, kakvu stvar?

-Eto, kako bi se i ja njima treb'o revanširat', makar simbolično, jer, ruka ruku mije. Rekoše da je boba falila da opet izvisim, vile me pronosale, za dlaku proš'o, zahvaljujući njima. Od mene traže samo sitnicu, da im ponekad uvečer ustupim gajbu, te da im odma' napravim po ključ, da me ne ganjaju. Oni će stan, je li, koristiti isključivo u radne svrhe uz pomoć sekretarica i suradnica. U firmi su stalno pod stresom, pa im potrebno neko mirno mjesto za projektiranje i izradu samoupravnih akata. Za javno dobro. Tako bi, rekoše, i moj doprinos opštoj stvari bio ogroman, što će firma itekako znat' cijenit'..

-I šta bi?- upitah naručivši novu butilju rizlinga.

-Prema njihovim uputstvima opremih stan. Skupi namještaj, pink tepisi, bijela tehnika.Televizor sa videom i desetak kaseta, znaš, sa crtanim za odrasle....Da se i oni sa suradnicama mogu opustit' u trenucima predaha. Jer, nisu šala ta samoupravna akta...ima tu posla... Uvalih se do grla u dugove. Frižider napunih najboljim mezetlucima, a bar pićima. Napravih im po ključ. Četiri komada. Za njihove suradnice mor'o sam kupit' i espresso kafe-aparat, jer, cice uvečer ne piju običnu kafu! Odma' su počeli dolazit'. Žderat' i izlokavat' moje resurse. Rekoše, sve će nadoknadit'.

-Jesu li?

-Jesu, al' kako! Pojedu najbolju mezu, vrate trećerazredne hrenovke. Poloču najbolje konjake i viskije, donesu neku brlju! Najčešće ništa! A malo-malo zvoni telefon, šta je ovo Salembeže, ne brineš o nama, nema klope ni pića, ne more to tako, znaš da mi ne stignemo...osim toga, zadnja kafa ti nije bila čemu...a rekli smo ti đe ima onog finog espresa, talijanskog...

-Svašta!- rekoh. Nego, recider ti meni, đe si tio bio u svemu tome?

-Niđe! Uskoro mi ukinuše i vikende u stanu! Rekoše, zdravije mi je u prirodi, kad se već oni moraju patiti i raditi u zatvorenom prostoru!

-Vidi ti mangupa!

-Pas tens, prika moj!- i čaša rizlinga odjuri niz Salemovo grlo. A ja pravo poželio svoj stan! Da se odmaram...izležavam...da pogledam neki film. I dok sam ja sanj'o svoj stan, oni mi uništili namještaj, uflekali tepihe i posteljinu.Porazbijali inventar. Mor'o sam za njima izbacivat' smeće i razna „samoupravna akta“ u vidu istrošene šminke, poderanih najlonki, grudnjaka... Strava, j.bote! Prazne kutije od tableta protiv začeća. Brošure o sidi. Jebem mu mater, rek'o sam onda, dosta više!

U neka doba muzikanti počeše sa svirkom, a prsata pjevaljka s arlaukom. Od njih i žagora gostiju nije se više moglo normalno pričat', pa nas je Deba premjestio u separe poprilično udaljen od muzike.

-Čekaj, Saleme, -zaustih nakon što sam u slast pojeo lijep komad pršute, isti toliki komad omiljene mi gorgonzole i sve to obilno zalio rizlingom, u čemu me Salem pratio bez ostatka, recider ti meni, ugleda li i jedan samoupravni akt svjetlo dana?

-Nego šta! Jedan doš'o na svijet sa četiri kile žive vage! Mali samoupravni akt Zoran!

-Zoki!

-Zokica! A onda mi puče film, okrečih stan i obnovih sve uništeno, promijenih i bravu, ugradih i dodatnu. Novi ključevi. Navukoh opet najbolja jela i pića. Onda svakom od njih napisah poruku i poslah na kućne adrese, preporučeno sa povratnicom, da ne kažu nisu dobili!

-A, šta im napisa, Saleme moj?

-Kupio novo meblo, nadjite drugo jeblo!

-Saleme, svaka čast! Ljubi te prika! Tvoj braco. Bracika.Ta ti para vrijedi! Deba, zovnuh konobara, daj opet sve isto, pojačaj pršutu, a popij i ti nešto! Nego, Saleme, dugo ti trebalo da ih pročitaš?

-Jes', boga mi! A moje poruke izazvale pisanje dva nova akta!

-Čuj!?

-Sudska, prika! Dvojici gospoje primile poruke, već su bili šareni, mala provjera i razvod po hitnom postupku! A i jesu me....majku mu!

-Jesu, al', eto, i ti si njih! Sram ih bilo! Tako iskorištavat' čovjeka! Našeg radnog čovjeka! Čuj, boga ti, daj nam gajbu! Saleme, gajba se ne daje nikome, ni rodjenom bratu! Ali, eto, sad je i to ....kako ono....

-Pas tens!

-Ja. Nego, Saleme, sve ovo me podsjeća na onaj film sa Džek Lemonom, kako se ono zvaše, apartman?

-Jeste, samo s tom razlikom što su Džeka jednom nategli, a mene dvaput!

-Šta, bolan ne bio?!

-Poslije rata doš'o novi sistem, nova vlast, novi ljudi. Plus oni iz starog, omrznutog sistema u kojem su stekli sve što imaju i zaklinjali se na doživotnu ljubav samoupravi i partiji, onda se presvukli i nabacili drugu farbu. Par njih znalo za moju gajbicu i odma' na mene, k'o muha na onu stvar. Rekoše kako najozbiljnije računaju na mene u predstojećoj transformaciji firme. Treba im moja gajba za izradu privatizacijskih i tranzicijskih akata, naravno, u večernjim satima. A to bi bio moj doprinos opštoj stvari i bržem pridruživanju kojekakvim europskim integracijama! Deja vu!

-Kakav vu?!

-To ti znači već vidjeno, burazeru moj!

-Nemoj mi samo reć' da je opet neki akt ugled'o svjetlo dana?

-Jašta je! I to sa četiri i po kile, mašala! Mali privatizacijsko-tranzicijski akt Fuad!

-Fudo !-izvalih i otpih gutljaj rizlinga.

-Fudica mali! Lutka mala!- na to će Salem prateći me cijelom čašom.

U meni je sve vrilo, bio sam se dobro nakostriješio i odlučio da prijatelju održim slovo.

-Saleme, sad ti slušaj mene! Bruka jedna! Ti baš nikad završit' prvi razred! Dobro si me naljutio! Gajba se, Salemišu moj, ne daje nikada i nikome! Ni najboljem drugu, ni prijatelju, ni bratu rodjenom! Pa taman da je i Britni Spirs u pitanju! Čovječe, godinama si ček'o taj stan, zavalio se u dugove, opremio ga, a onda, eto ti frajera i, daj nam gajbu! Jel, majke ti? Nema! Makar i svijet izgorio!Zapamti jednom zauvijek: gajba se ne daje nikada i nikome!

Ta tirada mi dobro osuši grlo. Okrenuh se da lociram Debu i zovnem novi rizling i u tom času za jednim od susjednih stolova ugledah poznatu facu. Dursy! Pravim imenom Dursumdžara. Majko moja, dobra ko tri aviona! Dugo je nisam vidio, inače, znali smo se, gledam-stasala u ribu jedan kroz jedan!Registrovala je i ona mene, na čemu se najiskrenije zahvalih Svevišnjemu! Pogledima se dogovorismo u sekundi. To, braco!-rekoh, al' đe ću šnjom, sunce ti žarko?! Počeh grozničavo razmišljat'. Ne smijem je propustit' ni za živu glavu! Neko će je drugi ufatit'! Salema ću se lako otarasit', al' šta onda? Razmišlj'o sam brže od kompjutera. A onda mi sinu: Salemov stan! To bi stvarno bilo pravo i jedino rješenje. Medjutim, istog časa se do krvi ujedoh za jezik! Jes', al' kako, kad se maloprije, ničim izazvan, onako debelo izlajah! I sav važan održah čovjeku predavanje! Pravo ga naružih! Samo što ga još nisam istuk'o! Gajba se, Saleme moj, ne daje nikada i nikome! Ni bratu rodjenom! Pametnjaković! Glupan! No, vremena za razmišljanje nije bilo. Počeh kontat'. Vijuge rade li, rade! Pa, šta ako sam se i izlaj'o? Salem je popio toliko rizlinga da mu je u glavurdi nastupio totalni pas tens! Drugog izlaza nemam, moram pokušat', mogu samo dobit'! Trebalo je brzo reagovat', vidio sam to i po pogledu koji mi je uputila Dursy. Odluka pade u trenu. Okrenuh se Salemu koji je iz svoje čaše isisav'o posljednje kapi rizlinga, smješeći se neobično pri tome. Oči su mu čudno sjale, debelo je kupio šejtana, taj ni o čemu pojma nije im'o! Pogledah ga skrušeno i ponizno, preklinjućim pogledom.

-Saleme, rođeni moj, bi li te tvoj bracika smio nešto vanredno zamolit'?!